Izložba „Purpur i tirkiz — umetnost slike"
Izložba „Purpur i tirkiz — umetnost slike” Predraga Peđe Miloševića, akademskog slikara iz Beograda, svečano je otvorena 13. jula u Puli, u izuzetnom prostoru Galerije Srpskog kulturnog centra u Istri. Izložba je deo uvodnih programa 64. Pulskog filmskog festivala.
Autor Peđa Milošević predstavio se uljima na platnu kojima rafiniranim felinijevskim koloritom povezuje dve umetnosti, slikarstvo i film.
Sam naziv izložbe govori da je „Purpur” simbol Sunca, topline, a „Tirkiz” boja dubokog mora, što odaje odnos umetnika, koji je dugo godina živeo u Španiji, prema Mediteranu. Miloševićevo slikarstvo iz ciklusa „Purpur i tirkiz” svojevrsna je intimistička umetnost figurativnog usmerenja, snažno oslonjena na veštine i način promišljanja starih majstora flamanskog, španskog i venecijanskog slikarstva.
Dva dana uoči svečanog otvaranja Festivala u Areni, pred zvanicama iz kulturnog, društvenog i javnog života Pule i Istre, te brojnih medija koja prate festivalska zbivanja, izložbu „Purpur i tirkiz — umetnost slike” otvorila je Gordana Restović, direktorka Pulskog filmskog festivala.
Srpski kulturni centar u Istri, Pula, od svog osnivanja, izložbama u svom galerijskom prostoru, već četvrtu godinu za redom, daje značajan doprinos najvećoj kulturnoj manifestaciji u Istri — Pulskom filmskom festivalu. Izložba je otvorena do 28. jula.
Predrag Peđa Milošević (1960) je rođen u Zemunu, diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, na katedri slikarstva, u klasi profesora Rajka Nikolića. Početkom devedesetih godina prošlog veka živeo je i radio u Španiji. U poslednjih nekoliko godina izlagao je na više od četrdeset izložbi u zemlji i inostranstvu.
O ovoj izložbi i svom stvaralaštvu Peđa Milošević kaže:
— Moj način likovnog izražavanja podrazumeva novu osećajnost predstavljenu slikarskim tehnikama starih majstora. Dugi niz godina istražujem međusobne uticaje slikarstva centralne i severne Evrope na slikarstvo Mediterana i obratno. Značaj tog uticaja i svu slojevitost otkrivam i posredstvom receptura i metoda starog načina slikanja. Gotovo da nema značajnijeg umetnika sa Severa koji nije putovao na Jug: Direr, Rubens, Gete, Tomas Man, Džojs… Kontakt sa Mediteranom davao je novi zamah njihovim kreacijama. Tako nekako i ja pokušavam da razmišljam i stvaram.
Nije mi namera da se estetski priklonim anahronistima, slikarima memorije i učenim slikarima koji od devedesetih godina prošlog veka potvrđuju Bodrijarovo stanovište da je u savremenosti sve aktuelno ali i retro. Mislim da je postmoderna još uvek važeća paradigma koja je utvrdila ravnopravnost svih oblika umetničkog izražavanja.
Svojim radom nastojim da odgovorim na pitanje da li u slikarstvu, u svetu masovne potrošnje, u društvu spektakla i obezvređene privatnosti ima smisla stvarati vibratom tananih emocija — upravo na način starih majstora. Leonid Šejka je tvrdio da je slikarstvo kompleks znanja kome preti zaborav. Nastojim upravo suprotno — da podržim taj kompleks slikarskog znanja.
Ovom izložbom preispitujem mogućnost i potrebu izdvajanja umetnika iz masovnih aktuelnih uticaja, osamljivanjem u ateljeu, radom na delima koja su izraz ličnosti i intimnosti. Mislim da je klasično slikarstvo danas retkost i da zbog toga predstavlja avangardu u umetnosti. Estetski postulat „nije važno šta već kako” nikad nije bio opravdaniji.